Srčani infarkt posle stresa zbog gubitka posla, čest je uzrok smrti u zemljama u tranziciji

  • 5 август, 2012

Tranzicija nema vremena za samilost
 

Gubitak života zbog otkaza
 

Gubitak posla jedan je od najvećih ljudskih stresova. – Pomoć bližnjih najvažnija za prevazilaženje akutne psihičke krize

 

Jedan od mnogobrojnih radničkih protesta u Srbiji (Foto: T. Janjić)

Tranzicija je još jednom pokazala da nema vremena za samilost: srce Milivoja Nikolića, zvanog Nidža, puklo je od infarkta, kada je posle 33 godine rada u smederevskoj železari uz poslednju avgustovsku platu, samo dobio obaveštenje da će morati da napusti svoju firmu. Pozlilo mu je i umro je nekoliko trenutka posle, baš ispred zgrade u kojoj je radio.

Radnik smederevskog Ju-Es Stila nije bio jedini na spisku prekobrojnih, koji je dobio otkaz. To postaje naša sudbina.

Prašina zaborava odavno je pala na radnicu za strugom u gornjomilanovačkoj fabrici auto-delova, koja je posle dobijenog otkaza izvršila samoubistvo. Ostavila je i oproštajno pismo. Čini se kao da je od tada prošlo pet godina, a sve se odigralo sredinom aprila.

Profesor dr Višeslav Hadži Tanović, poznati kardiolog, za "Politiku" objašnjava kako nečije srce, poput radnika smederevske železare nekada ne može da izdrži tako veliki stres i usled spazma, dolazi do iznenadne smrti. U njegovoj ordinaciji u poslednje vreme pojavljuje se daleko veći broj ljudi koji imaju srčane tegobe upravo izazvane stresom zbog gubitka radnog mesta.

 

– Dolaze sa visokim krvnim pritiskom, sa ubrzanim srčanim radom, sa anginom pektoris i pričom da su nedavno ostali bez posla. Stres koji su doživeli posle dobijanja otkaza neke ljude odvede u depresiju, druge u organsko oboljenje. Nažalost, otkaz postaje uobičajena pojava i našim ljudima je to trebalo pričati na vreme, još pre dve godine. Stomatolozi u državnoj službi zato sada prolaze kroz agoniju. Mi nismo u istoj poziciji kao ljudi na Zapadu, koji se na otkaz pripremaju još od rane mladosti. Ovde ljudi i dalje žive sa fikcijom da ih niko ne može otpustiti iz državne službe i kada su suočeni sa strahom da neće moći da prehrane porodicu ili da u pedesetim nađu novi posao, pucaju – kaže Prof Hadži Tanović.

Poznati psihijatar, dr Volfgang Ruc, dugogodišnji bivši načelnik za mentalno zdravlje u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, među prvima je u svojim radovima ukazivao da svaka država u tranziciji mora da se pripremi za veći procenat samoubistava. Kada je to pričao na Međunarodnoj evropskoj konferenciji o samoubistvima u Ljubljani, gledali su ga sa nevericom. A onda su Slovenci, Česi, Slovaci, Mađari počeli da se hvataju za glavu kada su procenat porasta samoubistava zaista doveli u vezu sa tranzicijom. Međutim, vrlo brzo počeli su da rade na programima kojima su pripremali ljude za moguću situaciju gubitka posla i bankrota.

"U tranzicionim uslovima ljudi gube poverenje u osnovne vrednosti, manje se druže, žale se na slabljenje porodičnih veza. S druge strane, slabe mogućnosti za promene u životu, ljudi postaju nemoćni i sve više gube smisao u životu. To će biti glavni uzroci porasta broja samoubistava", poručio je tada doktor Ruc.

Mnogi posle otkaza, suočeni s velikom prazninom, ipak traže pomoć psihijatra. Profesor dr Miroslava Jašović-Gašić, predsednica Sekcije za psihijatriju Srpskog lekarskog društva i direktor Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, kaže da to nije neobično, jer je gubitak posla jedan od najstresogenijih faktora u životu jednog čoveka, koji će uzdrmati psihu i vrlo stabilnih ljudi. Vrlo osetljive, psihički fragilne osobe neće izdržati.

 

– Uskačemo u način funkcionisanja Zapada, ali vrlo nepripremljeni. U Americi, ljudi od malih nogu znaju da mogu da ostanu bez posla u svakom trenutku. To je i za njih veliki stres, ali ne takve težine kao za našeg čoveka. Mi još živimo u pogrešnom ubeđenju da smo time što smo se zaposlili u jednoj firmi, sada spokojni, pa čak i kada na svom radnom mestu ne radimo. Mnoge stvari kod nas moraćemo da učimo iznova, a za ovakve stresne situacije ljudi će morati da se pripremaju već kroz sistem obrazovanja – kaže doktorka Jašović-Gašić, potpredsednik Udruženja psihijatara SCG.

Naša sagovornica je ubeđena da će ekonomske prilike sa kojima ćemo se suočavati, a koje će sobom nositi promenu ili gubitak posla, zahtevati i sve veće angažovanje psihijatara i psihologa. Doktorka žali što kod nas nije razvijen kulturološki obrazac po kojem bi se ljudi u akutnoj psihičkoj krizi javljali za pomoć lekaru, psihijatru, savetovalištu, teleapelu… Mnogo bi se života moglo spasiti.

Kardiolog Prof Hadži-Tanović smatra da naši ljudi moraju, u vreme kada su srušene iluzije, da prihvate realnost i kažu sebi da čak ni tako velika stvar kao što je gubitak posla ipak ne sme da se doživljava kao kraj svet. On kaže kako posla uvek ima, kako će ljudi naći posao, možda ne isti kao što su do tada radili, ali svi moraju da budu svesni da su se pravila igre promenila. Naravno, nije isto kada posao izgubimo u 50. ili 30. godina. Mnogi mladi ljudi, koji su se zaposlili u inostranim bankama koje su na svakom ćošku, na primer zaključuju ugovore na tri ili šest meseci i kada posle tri meseca dobiju otkaz, ne primaju to tragično, već samo pokušavaju da što pre nađu neki drugi posao. Prof Hadži Tanović, međutim, kaže kako u pedesetoj nije lako krenuti iz početka i da je tada dobrodošla svaka pomoć bližnjih, prijatelja, stručnih lica, društva…

 

Profesorka Jašović, takođe, kaže kako niko ne može da se zavarava da će nam u tranziciji biti prijatno i bezbolno. Međutim, dodaje, odlučujući faktor da se prevaziđe nečija psihička kriza je u okruženju… Neko iz bliže sredine, prijatelj ili psihijatar mora da prepozna šta je u životu jedne osobe najbitniji momenat. Treba da reaguje i da ga odvuče od samoubilačke ideje ili od stresa koji može da se pretvori u organsko, teško oboljenje.

 

Olivera Popović
objavljeno: 13.09.2006.